06/05/2014
KRAJ JEDNE NACIJE
Od ukupno 11,5 miliona Srba, čak dva miliona ih živi u regionu, a više od toga širom sveta.
Beč, sa 200.000 registrovanih pripadnika našeg naroda, nosi titulu prestonice srpske dijaspore.
Od 11,5 miliona Srba, koliko ih ima u celom svetu, tek polovina živi u Srbiji, što je zabrinjavajuć podatak, budući da se taj broj vremenom osipa.
U Republici srpskoj ih ima preko milion, a u Crnoj gori 200.000, što čini trećinu ukupnog stanovništva ove države.
Gotovo četiri miliona Srba danas je u rasejanju.
– Posle devet velikih seoba, srpski narod je rasut na pet kontinenata – kaže za „Večernje novosti” Aleksandar Čotrić, predsednik Odbora za dijasporu u prethodnom sazivu srpskog parlamenta.
– Dva miliona Srba je u našem okruženju u regionu, a dva miliona ih je u dijaspori. Mi neprestano ulažemo napore da taj narod držimo uz sebe, uz maticu Srbiju, ne bismo li jačali naš nacionalni identitet – dodao je on.
Srpska dijaspora praktično je nastala 1690. godine sa prvom velikom seobom na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem. Usledija je i druga velika seoba 1740. sa Arsenijem Jovanovićem na čelu. Tako je nastala dijaspora u Mađarskoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji…
Profesor dr Vladimir Grečić navodi da je oko milion stranaca do 2014. godine dobilo nemačko državljanstvo. Među njima je i 61.936 građana Srbije. U Australiji, gde nezvanično ima 200.000 Srba, pravilno je popisana samo trećina, a čak 95 odsto naših ljudi tamo uzelo je australijsko državljanstvo. Najviše iseljenih Srba je u Beču, njih skoro 200.000, zbog čega je prestonica Austrije proglašena za glavni grad srpske dijaspore.
– Naš narod rasut po svetu ima trostruki status – govori Rade Bakračević, srpski aktivista iz Maribora.
– Srbi imaju status nacionalne manjine u Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Slovačkoj, status radnika na privremenom radu u zemljama Zapadne Evrope i status doseljenika u prekookeanskim državama. Trenutno se Srbija bori da izbori status nacionalne manjine za Srbe u Albaniji, Austriji i Sloveniji, gde su najbrojniji kao stranci.
Bakračević upozorava na činjenicu da nerešavanjem statusa Srba u tim doseljeničkim zemljama tamošnje vlasti žele što lakše i što pre da „utope i istope”, odnosno da asimiliraju Srbe i pretvore ih u domaće stanovništvo. Naši ljudi se tome opiru tako što neguju tradiciju, ali i tako što uzimaju srpsko državljanstvo, bez obzira na to što su rođeni van Srbije.
Od devedesetih nije bilo nimalo „popularno” biti Srbin u mnogim državama. U atmosferi javnog linča, uzrokovanoj ratom na prostoru bivše SFRJ i medijskom propagandom, u iseljeničkim državama Srbi su bili oklevetan narod i krivci za nešto što nisu učinili. Zbog toga se na popisima stanovništva veliki broj njih i nije izjašnjavao kao Srbin. Tako je, na primer, u Slovačkoj po popiu iz 2011. godine bilo samo 698 Srba.
