19/06/2026
Круна од трња
(Монолог с Господом)
Васколикo царство небеско спрам једног семена љубави?
Непрегледна мора галаксија спрам зрна вере?
А то семе, то зрно, клица племенитог узгоја,
Што помера стене, што зауставља олује,
Благовесни глас је архангела Гаврила,
Да ће Господ на земљу послати свог сина, Емануила,
И да ће се оваплотити Свети Дух у голуба
И кумовати крштењу Исуса у Јордану.
И он ће, Син Божији, положити крв своју за опрост наших грехова,
И утврђеном Улицом бола, молиће - да га се прође та чаша...
..
- Зар вреди живот дати за фарисеје, за оне који славе Бога,
да би га по свршетку пира на смрт распели?
Зар вреди пред њиховим очима лечити, васкрснути мртвога,
Зар вреди просипати благослов кроз сито неповерљиваца?
Коме Ја дајем крв своју, и тело своје, и своје ране?
Превртљиве су то хијене, стомакоугодне вране.
Ал', Господе, ја им праштам, ја их разумем...
"Дођох на свет да сведочим истину, сваки који је од истине слуша мој глас."
И нису ли сва зрна шенице неједнака,
нису ли на живом дрвету и сатруле воћке,
и оне које су тек почеле да труну?
И носим крст, и носим њих, и носим себе њима,
Као Аврам јање што, Теби, принесе,
и као што, Ти, благослови Исака на многаја животна лета,
Нека ме се ова чаша не мине, нека ми ни колено не заклеца,
Јер умирем знајући, да оних што узвикују: "Распни га, распни га!",
У многе векове славиће ме деца.
И стидиће се, и неће бити као њини Оци,
Злуверни вуци, распећу мом, болу мом, несрећни сведоци.
...
Малено је наше знање за Божија промишљења, за Божија провиђења,
И да је живот дао само за Симона из Кирине,
Што виде Бога и крст му понесе,
И својим уздарјем задоби Царство небеско,
Као што на марамици икону Његовог лика,
Као благослов доби Вероника.
И кад своје ране, Христос, показа апостолима
И Неверни Тома узвикну: ,,Господ мој, и Бог мој!“,
Јесмо ли ми тај сој, који верује само у оно што дотакне?
Да је живот дао само за матер своју, Богородицу,
За Магдалену и преображеност њену.
Није ли доста шака праведника, мрва покајника,
Један Лот, један Ној, да се живот дарује испочетка?
Јер сви смо наследници истог греха, али сви имамо и заједничког претка,
Оног, ко нас је створио одразом свог Духа,
И оставио избор, пут хођења.
Чији смо?
Оног до ког пре стигнемо: безверника ил' праведника.
Чијег се пре дотакнемо руха. ..
- Славиће ме, Господе, па онда распињати, тражиће чудеса, а гледаће их као трикове,
Измислиће науку, измаштаће еволуције,
Прогониће браћу, дизаће револуције,
Па ће онда продати хаљине и кости братове,
Водиће за ме крсташке ратове,
Делиће камење и знамење, гордење и ордење,
И волеће ме, љубиће ме срцем свим,
Проповедаће ме и мојом вером душу гостити,
Убиће страсти телесне и умом постити,
И моје тело биће црква, и моја крв биће причест,
И хлеб мој биће нафора,
И победиће бесове, у пустињама аскете,
Спавајући само на кревету од прња,
За њих, Господе, носим овај крст,
За њих носим круну од трња!..
И од Оног, што нам је дао све знање,
Што нам је проказао Васкрс и Постање,
И од Оног, што ће опет бити међу нама,
Ми се одричемо сто три пута,
Живећи живот безакоња, где наше срце
Нама господари, где наше тело не стари,
Јер грех је старост, а не похлепа и јарост,
Јер грех је сиромаштво, а не среброљубље и богатство,
Јер грех је чистота, морал срамота,
А блуд је начин живота.
Ми распињемо Господа незадовољством,
Бригом о маленим, земним стварима,
Ми распињемо Господа, не бринући о деци својој, о родитељима, и старима,
Ми распињемо Господа, такмичећи се ко ће грешити луђе, ко ће више пожелети туђе,
Ко ће гласније започети свађу, јер једино тако жељени став људи нађу.
Живети по Твојим законима данас је срамота,
Јер ми смо деца оних који распињу,
Што копљем прободоше ребро Твоје,
Ми смо Пилат и Ирод, Јуда и Голгота!
Невена Милосављевић
"Корачај и не гунђај на Господа"
