21/01/2023
„Jedna moja klijentkinja govori danas: „Nikad se nisam osećala sigurno. Čak i kada sam stekla sigurnost, u vezi sa poslom i sa stanom u Americi, nisam izdržala. Morala sam da se vratim, sve je bilo previše mirno. Nisam imala nikog pored sebe. Nisam znala šta da radim sama sa sobom. A danas ne mogu sebi da oprostim što sam to izgubila.“
Veoma su me pogodile reči ove mlade žene, jer sam i sama godinama hodala po nesigurnom terenu i birala okruženje koje bi me održavalo u stanju nemira. U stanju „kao kod kuće“. Upravo su mi stanja mira donosila nemir . Isplivao bi nekakav neprijatan osećaj. Bili su to otkucaji patnje, duboko skrivene ispod moje hiperaktivnosti. Šapnula bi mi: „Znaš li koliko si patila? Znaš li?“
Nisam je razumela, mislila sam da sam defektna. I da mora da sam bolesna, i dugo sam verovala da sa mnom nešto nije u redu, da sam – poremećena.
Preteško mi je bilo suočavanje da sa svetom, bliskim svetom oko mene, misleći da nešto nije u redu. Dete najlakše optuži sebe, a kad odraste nastavlja da ponavlja obrazac krivice. Lako postaje žrtva kritizera.
Nije li kritizer samo onaj isti roditelj koji te je naučio da nisi vredan ljubavi? I koji ti utuvljuje u glavu ono što iznutra osećaš, da si roba s greškom? Nikada se, međutim, na mene nije primila priča moje majke da su drugi ljudi zli. Odbijala sam da poverujem u tu priču, i neretko bivala povređivana. Ali i nagrađivana! Moje čisto dečije srce klicalo je: „Ima lepote u ovom svetu, ima dobrote.“
I dobrotu sam umela da primim, prvo sramežljivo, potom sa osmehom. A onda, radeći na sebi, počela sam da osećam posebnu vrstu sigurnosti sa nekim ljudima. Prvi od njih bio je moj psihoterapeut.
Kao i moja klijentkinja, dolazila bih na seansu prestrašena kao srna. Ali terapeut nije bio lovac. Morala sam iznova da učim šta znači osećati se sigurno i viđeno. Morala sam da prođem mesece užasno jakog otpora u sebi, da bih osetila dobrobit psihoterapije. ..
MI, ljudi, tražeći rešenje van nas, neprekidno se zapravo vraćamo na početak. U svoj dom. U okrilje svoje porodice. Koja nije nužno sigurno mesto. Ponekad su naši roditelji lovci i shvatimo da smo sve vreme bežali od njih. Zato nije čudo što neki klijenti govore:
- Kada pomislim na zatvor, pomislim na svoj dom.
- Drugi pričaju o porodici s osmehom. Ja ne mogu. Ne mogu više da se pretvaram. Bio je to logor u kome smo brat i ja mučeni. Nije bilo igre. Nije bilo radosti.
- Učen sam svemu uz štap i pretnju. Kao da sam se borio sa gladijatorima. Ali ja nisam bio lav. Bio sam obična mačka. Nespreman za arenu. Kako sam mogao i pomisliti da je svet spolja dobronameran?
- Moj dom je bio ledara. Ne, nije bilo hladno, imali smo grejanje. Tata je bio prosto sumoran. Majka namrgođena. Mislim da nas decu nisu ni primećivali. Svađali su se svaki dan na krv i nož.
Porodicu u široj masi ljudi asociraju sa sigurnošću, a možda je to samo naša predrasuda? Naša želja?
Mene danas, kao porodičnog i terapeuta za traume – porodica asocira na čuda koja mogu ili su mogla da se dese. Dok se ne suočimo sa tim da porodica nije nužno isto što i sigurnost, i to za mnogu decu, a i za mnogo odraslih ljudi koji trpe nasilje i njoj – nećemo moći napred. ..
Ali suočavanje donosi spasenje. Kada se lanac loših odnosa uoči, onda on može i da se prekine, a tada postajemo i sposobni da gradimo kvalitetnije odnose. Možemo da gradimo zdrave i dovoljno dobre porodice. One retke, kakve mogu da se stvore kada smo spremni da se suočimo sa nama samima. I roditeljima u nama.“ – B. Ć.
