20/08/2026
ВУК У СРЦУ СОКО У ОЧИМА
У среду 19. августа, у салону Градске библиотеке Вршац представљена је књига „Вук у ратној причи“ пуковника Милана Јоловића Легенде. „Вук у ратној причи“ Милана Јоловића Легенде је својеврсна мемоарско-аналитичка ратна проза сачињена од елемената есејистике, аутобиографије, ратне хронике, историјске монографије и војно-психолошке студије. Јоловићеве реченице су кратке и убојите. Он се не бави метафорама и алегоријама. Епитете користи ретко. Јасан је и прецизан. Код њега све последице имају узроке, а све чињенице које износи поткрепљене су цитатита. Таман кад вам се учини да причу прича официр хладан као глечер, бескомпромисан и крут, тај официр проплаче. Заарлауче тешким вучијим криком првог у чопору за својим погинулим и рањеним борцима, за обесправљенима, за унесрећенима. Начини наклон до земље свим мајкама, сестрама, ћеркама и супругама које су испраћале и дочекивале вукове и чувале кућне прагове. Испише оду женама ратницама у својој јединици упоређујући их са славним хероинама попут Милинке Савић. Натера вас да до костију осетите ледени децембарски ветар са Грабешке висоиравни када су његови војници први и једини пут одбили наређење јер нису хтели да дозволе да он без њих пође у бој. Кожа вам се најежи од неизвесности да ли ће стићи на време да извуче генерала Младића из окружења или ће српска војска остати обезглављена и осрамоћена. Сузе вам замагле поглед док прича о младићима који у боју остају без руку и ногу, а крв не липти док не прође адреналински шок. Не можете да се не запитате ко је остао ако су и овом као и у свим претходним ратовим, углавном, изгинули они најбољи. И док у духу народне традиције у причи о вуковима и витезовима очекујете горске виле и чудеса пуковник Јоловић вас отрезни оном прецизноћу којом соко хвата свој плен. У рату нема случајности. Рат је ствар стратегије, тактике, физичке и психичке спремности и надмоћи, наоружања које се правилно користи. На фронту се уздаш у своје вештине и способности, у своје ратне другове, браћу своју по ранама и заклетви, и Бога на небу. Добар командант се рађа са талентом, као и лидер, али тај таленат не вреди ничему ако се не избруси, а то брушење захтева ред, рад, дисциплину, велико одрицање и искуство које се стиче. Исто тако и добар борац. Храбар и лудо храбар човек нису исто. Лудо храбар лети право у непријатески ров и не мисли. Храбар човек иде плански и гледа да сачува свој живот и животе оних који иду са њим и да оствари победу. Храбар човек научи да адреналин натера да се покори разуму. Страх је део људске природе. Мудар командант своје војнике научи да контролишу страх и не само то искористи страх својих непријатеља да би их збунио. Искористи њихов страх и њихову панику као своје најубијитије оружје. Колектив и колективни дух извлаче оно најбоље из појединца и тако се лична храброст и снага претварају у врлину једног одљења, одреда, вода, јединице, бригаде, пука, једног народа. Један истински српски командант мора да буде морална вертикала да би његови војници били моралне громаде. Када је све то тако онда народ испева песму: „Никад немој заборавит, сине, ко су били Вукови са Дрине“. На самом крају треба истаћи и то да се српска ратна књижевност, посматрана кроз призму аутентичности војничког бића, може поделити на два дела. Први је „Књига о Милутину“ Данка Поповића, а други „Вук у ратној причи“ Милана Јоловића. Поповић својом причом отвара ратнички судбински круг нашег народа у 20 веку, а Јоловић га затвара. Поповић пише тестамент српског сељака-ратника кога су част, морање и битка за слободу и постојање државе натерали у ров. Јоловић унапређује и дограђује лик тог сељака-ратника који више није сирова снага земље и трпљења већ војник који не жели да буде жртва историјских околности и постаје снага интелекта и специјалне обуке. Између ове двојице војника стоји српски војнички код части, морална вертикала јунака браниоца Отабине, оно што се код српског војника никада не мења. Тамо где Милутин поставља питање о цени слободе Вук са Дрине даје одговор не кроз филозофију ратовања већ кроз психологију победе. Док соко у високом лету над Републиком Српском осматра свој чопор великих и ретких бело-сивих вукова, Подрињем ветар завија стару народну песму: „ Не боји се Змај Огњени Вуче, ни кадије ни турског судије, нит се вуче боји чобанина, док је њему горе и планине.“
Јулијана Мркоња Марић
