Покрет Живим за Србију - Петровград

26/03/2026

26/03/2026

Поводом вести да ће данас у Шпанији бити еутаназирана 25-годишња девојка због депресије, а након што је преживела одузимање од родитеља, силовање од стране м*граната и покушај самоубиства због кога је остала инвалид, преносимо текст о овој пракси др Јоване Стојковић из 2019.

EУтаназија

Да нам је неко пре само коју годину рекао да убијемо болесну бабу или мајку, вероватно би му пожелели срећан пут тамо одакле смо сви дошли, уз реторичко питање о његовом менталном здрављу. Међутим, пут без алтернативе доноси нам нова „просветљења“, а вредни мењачи свести кроје наше законе по мери „европских вредности“.

Играње са животом и смрћу, рађањем и умирањем постала је главна занимација рокфелеровске медицине. Још половином прошлог века спровели су свој, у суштини еугенички план „планираног родитељства“и данас се без проблема свакодневно обављају утробна чедоморства . Несрећне младе немајке имају сву подршку и законску и научну да обаве овај грозни посао.Само неколико деценија је требало да родитељи прихвате да је убијати своју децу „нормална ствар“ и „цивилизацијска тековина“. Изгледа да ће ти исти родитељи доживети да их њихова рођена деца успављују као псе.

Нацрт закона који предлаже еутаназију пролази без значајније реакције јавности и стручне и лаичке. Слађани, милосрдни новоговор звучи нам љупко питко и прикрива страшну истину да ће се у нашој (православној!) земљи озаконити убиство и самоубиство. У шта нас то убеђују гробари српског православног идентитета?

1. Еутаназија-добра смрт оправдава се „правом људи да доносе одлуке које други сматрају неразумним , будући да њихов избор пролази кроз компетентно утемељен процес и да је компатибилан са личним вредностима“. Дирљива су ова људска права, нарочито ако имате личне вредности компатибилне са тим да је хомосексуализам болест, а вакцинација ризична.

2. Еутаназија се оправдава и „саосећањем са другим и уважавањим човековог права да умре , уколико је смрт једини начин да се ослободи патњи“. Обзиром да не постоји човек коме се смрт у једном тренутку живота није учинила јединим излазом, тешко да би ико претеко да је имао у близини овакве поштоваоце „људских права“ који „саосећају са њим“.

3. Присталице еутаназије претпостављају да је она „правилно лечење“ које циља на „елиминисање неподношљивих болова“. У преводу, следећи пут кад вас заболи глава , замолите свог неуролога да вам је откине.

4. Жеља болесних људи да „не буду на терету блиским људима“ један је од разлога зашто би их требало убити. Ако овај „алтруизам“ заживи, за очекивати је да ће свако ко не буде желео да се самоубије бити проглашен за злог и себичног саможивца који заслужује презир заједнице, типа : „ Шта, твоја кева неће да се еутаназира?Какав монструм!“

5 .Прихватљивост еутаназије повезује се са „старењем популације, порастом броја инвалида у старијој доби чије издржавање и нега производе бројне економске и социјалне проблеме“… Мада , и ова дечурлија много коштају,а и, брате, дерњају се , мораш да их водаш свуда… можда бисмо могли и њих да..чек, чек, па за њих имамо већ уходано „планирано родитељство“, „прекиде трудноће“, „контрацепције“…

Ово није никаква новост у главама доказаних лудака који суу Немачкој 1938.-1939. спроводили „Програм еутаназије над животно неспособним лицима“, као и оних који су тридесетих година у САД били чланови друштва „Еутаназија“ које је имало за циљ усмрћивање „дефектних“. Људи само раде свој посао. Њима немам шта да замерим. Доследност је фасцинантна .Али, хоћемо ли ми бити доследни у порицању себе до те мере да смо спремни да порекнемо и своје физичко постојање? Хоћемо ли пристати да уђемо у „породицу европских народа“ само промењеног мозга , пола или са ногама напред? Хоћемо ли узети за право да одузмемо себи живот који нам је неко Други дао?

Хоћемо ли лишити могућности наше ближње да се кроз бригу о нама реално и непосредно приближе Богу, јер „заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје најмање браће , мени учинисте“(Мт.25,40).Колеге лекари, хоћемо ли до краја пљунути на Хипократову заклетву која негира коришћење лекаревог искуства и знања ради изазивања „лаке смрти“ болесника?

Хоћемо ли игнорисати ретке, али драгоцене тренутке спонтаних исцељења тешких болести и лишити болеснике такве могућности? Да ли ћемо занемарити способност људског бића да се прилагоди животу, без обзира на инвалидитет?Да ли ће прихватање смрти као вида лечења обесмислити и спречити развој саме медицинске науке? Хоћемо ли умирућег човека лишити тренутка проживљавања егзистенцијалне драме људског постојања која га треба довести до познања стварног смисла живота и евентуално покајања и прочишћења?

Ова гласна тишина успаване јавности говори ми да нам је сасвим свеједно да ли ћемо убити или бити убијени. Недостатак елементарног животног нагона за самоодржањем евидентан је. Дозвољавање оваквих антиљудских , антихришћанских , сатанистичких закона довешће до тешких последица које ћемо сви појединачно осетити на својој јефтиној кожи.Јер када неко учини грех , иде њему на душу, а када грех уђе у закон једне државе, онда казну плаћају сви.

Ови што су нас „милосрдно“ разболели, сада би нас „милосрдно“ поубијали. Време је да им пожелимо срећан пут…

Др Јована Стојковић

(Портал Србин Инфо, 2019.)

24/03/2026

"Племенити наковањ" или ти у народу познатији као "милосрдни анђео".

Чудан назив за акцију у којој, на њеном почетку дају се следећи савети:

Искључите струју, затворите гас, отворите прозоре, спустите ролетне, померите завесе, понесите припремљене ствари и лагано се спустите у своја склоништа.

Све то уз звуке сирена која упозоравају на ваздушну опасност која су се први пут огласила 24.03.1999. године у 19:45ч. Ваздушну опасност од авиона опремљеним бомбама која учествују у акцији под називом "милосрдни анђео".

Без одобрења Савета безбедности УН, 19 земаља НАТО Алијансе удружило се и у 20ч почиње НАТО агресија ваздушним нападима на СР Југославију.

У 78 дана и ноћи, колико је трајала ова милосрдна акција из око 1. 150 авиона на нашу земљу изручено је око 420 000 пројектила.

37. 000 касетних бомби, 1. 300 крстарећих ракета, 6 тона уранијума. На електричне системе и далеководе бацане су графитне бомбе.

Прве бомбе пале су на војне циљеве попут касарни и ПВО у Батајници, Младеновцу, Приштини... Али, гађани су и цивилни објекту попут болница, школа, медијских кућа, споменици културе. Разорени су мостови, инфрастуктура, привреда...

Убијено је више од 2. 500 људи од тога 81 дете а рањено је преко 12. 500 особа. У неким рушевинама биле су збрисане читаве породице.

Уништено је 25. 000 објеката, 470 километара путева, 595 километара пруге.
Разорено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика, 44 моста.
Процењује се да причињена штета (материјална) износи између 30 и 70 милијарди долара.

Крај "акције" под називом "милосрдни" наступио је 10. јуна, усвајањем резолуције 1244. Када се повлачи и војска СРЈ са Косова и Метохије а са њом је избегло и четврт милиона Срба и неалбанаца.

Данас у генералштабу имамо канцеларије оних који су нас те '99 милосрдно бомбардовали.

Данас имамо потписане споразуме са онима који су нас милосрдно бомбардовали да на нашој територији могу, без последица, да раде шта год им падне на ум.

И данас у нашој земљи имамо исте те који су нас милосрдно бомбардовали, који нам говоре да све ово треба да заборавимо.
Они који су одговорни за то стање данас нису вредни помена.

Господо знајте, нећемо заборавити НИКАДА!

Посебно никада нећемо заборавити једанаестомесечну бебу Бојану Тошовић, двогодишњег Марка Симића, трогодишњу Милицу Ракић која је, нажалост, постала симбол страдања. Петнаестогодишњу Сању Миленковић, Гордану Николић, Милана Игњатовића, Милицу, Сању, Далибора, Бојана, Аријету, Османа, Насера... И све оне који су само били деца.

И кад тад ћемо скинути ваше окове са наших вратова!

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

24/03/2026

Ускоро емисија на Јутјуб каналу" Дијалог подкаст"

У овом дијалогу причамо о здрављу и закону. Шта је оно што се кроз ово време показало као добра и лоша пракса код нас.

Шта смо научили од пандемија и из последњих медицинских истраживања.

Са нама доктори Алек Рачић, Валентина Арсић Арсенијевић, Јована Стојковић и адвокат Милина Ж. Дорић.

20/03/2026

ДИВ ЈУНАК, ДЕТЕ ГРОМАДА!

Био је војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Постхумно Одликован медаљом заслуга за народ.

Споменко Гостић!

Рођен 15.08.1978. у Добоју, пошто су му родитељи били разведени, 1992. рат у свом селу Јовићи надомак Маглаја дочекује са баком и мајком. Мајком која болује од срца и умире већ те године у априлу.

Услед гранатирања села Јовићи од стране Армије Републике Босне и Херцеговине у септембру месецу, село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом и било је на првој линији фронта.
Гине му и бака и Споменко остаје сам.

Не желећи да оставља своје место и линију фронта, а желећи до помогне својим мештанима у борби, са својих 14 година ставља се на располагање Војсци Републике Српске и уместо у школској клупи, са својим наставником борави на ратишту.

У почетку је својом запрегом разносио храну својим саборцима на првој линији фронта, превозо муницију и рањенике, а касније бива курир.

Бива два пута рањен. Једном, налетевши запрегом на мину паштетицу, где му гину оба коња, друг му такође бива рањен, а њега мина одбацује и гелер крза о раме и други пут у току борбе, где га гелер погађа у лице.

После свега тога Споменко је имао поруку своме народу озренском:
Да се држи храбро, да не бјеже од линије, да иду на линију, да се боре како треба и много тога.
Да не иду у Србију и шверцују цигарама, кафом и девизама.

Његова порука тридесетогодишњацима који су бежали од регрутовања и младићима који су седели по кафићима у Србији, била је следећа:
"То су кукавице, издајице свог народа. Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да ослободимо се од непријатеља. Ал' доће и од ти', болан, на ред, што су побјегли. Можда ће се чак заратити и негдје друго, па ће морат доћ' на ратиште."

Колико је бринуо више за друге него за себе, видимо у следећој изјави:
"Нама војницима је лако, имамо шта обућ', јест', храна није лоша, а на Озрену има много дјеце, која не иду у школу, која немају шта обућ' и јест'. Апелујем својим друговима и вршњацима из Србије да пошаљу помоћ, поред хране, у одјећи и обући и љековима."

А за самог себе каже:
"Кажем да ми је добро и фино.
Сарађујем са војском, храним се са војском, спавам.
Немам оца, немам мајке, немам никог'. Остао сам с' бабом, баба ми је погинула..."

На питање да ли се плаши, одговара:
"А, не плашим се, некад' имам мало страха, ал' савлада се и то, увек имам оружје. Нон стоп нападају, ал' неће дуго..."

Због репортаже која је направљена о овом дечаку јунаку, много људи се заинтересовало за судбину Споменкову.
Један од њих је био и Педраг Сикимић, који се из Француске запутио путем Јовића код Маглаја на прву линију фронта у нади да ће се кући у Француску вратити са Споменком.

На све то Споменко каже:
"Драго ми је што има тако фини' људи, који се 'оће побринут', ал', ја кажем, ипак, док рат траје, ја одавде нећу.
Ово не могу напустити док год се не ослободи.".

За Предрагов подвиг је одговорио:
"Њему свака част што је превалио толики пут и хвала му, ал' одлучио сам и обећао сам да нећу одавде ићи док се рат не заврши, ал' кад се заврши да ћу отићи код њега.".

До тог другог сусрета Споменка Гостића и Предрага Сикимића није дошло.
Споменку се неће остварити жеља да му после рата врате кочије да би њима, како каже, радио људима и зарађивао паре.

Већ при крају ратних дејстава, на првој линији фронта 20.03.1993. године у 11 часова пада граната која усмрћује 6 бораца, један од њих, претходно тешко рањен, био је и Споменко Гостић.

По речима Споменкове рођаке Слободанке Стојановић, задње речи нашег див јунака биле су:
"Јој, мајко!"

Са мутнином у очима и стезањем у грудима, завршавам ове редове...

Споменко је са својим саборцима сахрањен на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку.
Најжалоснија ствар је што, после рата, његови Јовићи припали су Федерацији Босне и Херцеговине и постају упориште радикалних исламиста.
Јовићи који нису пали у току борбе, поклоњени су и не налазе се у Републици Српској.

Навешћу речи Споменковог саборца Далибора Трипића који је само 2 године био старији од њега :
"Треба да се угледамо на њега, што је у рату, најприроднија ствар да се човек бори за своје место, за своју државу.
По мени, требало би доста људи да се боре сад у миру. Јер ми у миру губимо све то што су људи у рату изградили, изборили..."

Заслугама неких упорних људи, данас у Добоју имамо спомен бисту Споменка Гостића.
Спомен-кип у порти манастира Светог Николе у Петрову.
Улицу Споменка Гостића имамо у Вишеграду и Београду у насељу Мали Мокри Луг.
Још 2011. године обећано је да ће остаци Споменкови бити пренети на територију Републике Српске, то обећање ни дан данас није испуњено.

Нама преостаје да никад не заборављамо наше див јунаке, међу којима је и ово дете громада СПОМЕНКО ГОСТИЋ.

Богу слава, а Споменку хвала за положен живот и дат узор.

Једина радост у овој причи
јесте та што сам сигуран да је Споменко сада са својим саборцима у Царству Небеском и да нас и он, поред свих србских мученика заступа пред Господом.
Да ли смо их дојстојни, сам Бог зна...

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

Написано 20.03.2023.

16/03/2026

Говор др Јоване Стојковић одржан за Видовдан 2019.г., испред Скупштине Србије:

Прогласимо окупацију Косова, нећемо терет издаје.

,,Благословен Видовдан, браћо и сестре!

Мало стадо, али одабрано, освешћени логораши психолошког логора Србија, у коме је црно-бело, издаја-реалност, предаја-мудрост, жртвовање-лудост, понижење-лавовска борба, разграничење-победа, родољубље-фашизам, Мурат-мудар државник, а Лазар-губитник.

Логора, у коме је одбрана земље-злочин, примирје-капитилација, Устав-мртво слово на папиру,

Логора, у коме се трампи наше за наше, у коме је завет са Богом-мит, у коме су национални интереси-мир и стабилност у региону, у коме су терористи са потерница-председници и премијери делова наше територије, у коме је окупатор и непријатељ-партнер, у коме је Џелат-саговорник, у коме су јунаци-просјаци.

Има ли нам лека, браћо? Како се скидају ови ментални окови, како се ослобађа од ове шизофрене тортуре? Има ли доктора, психијатра, врача, који ово може да излечи?

Нема!

Овај духовни мрак се не лечи ничим другим до Истином, Истином која је засијала на Видовдан 1389. и данас обасјава пут нама слепцима, чије су руке свезане, уста запушена, очи покривене, слепцима који су таоци у сопственој земљи, купљеној од неба и плаћеној. крвљу предака.

Али и у тако слуђенима, свезанима, гладнима, пониженима, застрашенима, још овек куца срце непокорног Србина, Христовог и Лазаревог војника, војника који се целим бићем опире овој отимачини, овом зулуму, овој вапијућој неправди, војницима који целим бићем презире издају, продају, кукавичлук. Нема тог стручњака из Тавистока или Ленглија који ће том срцу доскочити, који ће то срце уплашити, који ће то срце разумети.

У том срцу станује ум, дат нам од Бога у које верујемо, који се не да преварити никаквим разумима палог човека. Ум који зна ко је непријатељ, а ко пријатељ, шта је добро, а шта зло, шта је нормално, а шта болесно, шта је свето, а шта проклето!

Ум који ће рећи,,доста" локалним илузионистима и продавцима европске магле. Ако су они притиснути, ми нисмо! Ако су они уцењении, ми нисмо! Ако се њима жури, ми имамо вечност!

Нисмо вам ми циркуска публика, већ заветни народ који је на Косовском завету и Лазаревој жртви породио своје краљеве и своје династије, а не туђе господаре, као што је то радила Европа, која нам тражи да се одрекнемо себе.

Као што је Лазар одбио да управља Србијом у име турског султана, одбијамо да Србијом управљају колонијалним управницима!

Тражимо следеће:

Хитно проглашење окупације наше покрајине Косова и Метохије

Наставак преговора у оквиру Резолуције 1244 и Устава Републике Србије

Да се ​​затражи помоћ од Руске Федерације за остваривање услова и гаранција за преговоре под овим условима

Да се ​​прекине са било кавим „хитним“ решавањем питања Косова и Метохије и да се сачекају геополитичке прилике које би нама ишле на руку, колико год да треба.

Ви нећете нашој деци, коју у садашњости, по налогу газди, присилно вакцинишете, индоктринирате сатанским идеологијама, подводите страним инвеститорима за 200 евра, да оставите ,,терет Косова", јер се бринете њихову „будућност".

Ми нећемо да им оставимо терет издаје, јер се бринемо за њихову вечност.

Догодине у Призрену!

Косово је Србија!

14/03/2026

А сутра...
Сутра један народ постаје странац на својој земљи, сутра се крунише издаја.
Она плодна земља, земља која је вековима рађала плод витештва, јунаштва и мучеништва. Она земља чији је сваки свој педаљ залила крвљу ових побројаних сутра на папиру имагинарно прелази у руке оних који без трунке страхопоштовања и без бојазни да ће их икада стићи рука правде, својим поганим стопалима газе по тој крвљу мученика освећеној земљи, а сами знају да су им то омогућиле неке друге силе, да они својим слабашним, кукавичким снагама то никако нису могли остварити.

Његош каже :
" Не бојим се вражјега кота нека га је ка' на гори листа, но се бојим зла домаћега".
Не постоје речи које боље описују данашњу ситуацију. Уз помоћ домаћих издајника отели су све оно што у рату нису могли да освоје.

Оно што још ствара осећај бола је "тишина".
Сутра један народ у својој колевци постаје странац, у тишини. Сутра један народ остаје без икаквих права на својој земљи, у тишини. Сутра ће један народ на својој земљи имати ограничен број дана боравка, у тишини. Сутра се гасе последње србске институције на србској земљи, у тишини. Сутра у тишини...

А прекосутра, прекосутра ће све то закуцати и на наша врата, у Војводини, Рашкој, прекосутра... прекосутра ће нам Космет на прагу бити... зато што смо ћутали... у тишини.

Зато ће сутра један човек, народ, на својој земљи, дочекати, симболично, у контејнеру, сутра... у тишини.

Праштајте браћо и сестре, праштајте ако Бога знате.

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

12/03/2026

12.3.1942.

Нек' је твојој мајци хвала! 🇷🇸

10/03/2026

Родитељски додатак за прво дете, рођено 1. јануара 2024. године и касније, износи 500.000,00 динара и исплаћује се једнократно.

Родитељски додатак за друго дете, рођено 1. јануара 2024. године и касније, износи 600.000,00 динара и исплаћује се у 24 једнаке месечне рате по 25.000,00 динара.

Родитељски додатак за треће дете, рођено 1. јануара 2024. године и касније, износи 2.280.000,00 динара и исплаћује се у 120 једнаких месечних рата по 19.000,00 динара.

За друго и треће дете, рођено 1. јануара 2024. године и касније, исплаћује се једнократна помоћ у износу од 135.000,00 динара.

Родитељски додатак за четврто дете, рођено 1. јануара 2024. године и касније, износи 3.180.000,00 динара и исплаћује се у 120 месечних рата по 26.500,00 динара.

Све ово заиста дивно звучи, међутим...

Поред тога што родитељи који немају СВУ децу вакцинисану не могу да остваре право на дечији додатак и ову новчану помоћ од државе, ова тема не може а да ме не врати у не тако далеку прошлост када је на указ о овој ситуацији , да се деца и родитељи свесно дискриминишу оваквим Законом, тада актуелна министарка за бригу о породици и демографију Србије Дарија Кисић одговара са - наравно!
Заиста интересантно поимање бриге о породици. Наредне министарке задужене за ово Министарство мудро се не оглашавају на ову тему.

Такође, родитељи који желе и пето дете остају без родитељског додатка и новчане помоћи за исто, само зато што је то тако рекла СЗО а "наши" министри прихватили.
Јер како каже Славица Ђукић Дејановић, која је и потписала поменути Закон горе, то је због тога јер је пета трудноћа ризична за жену!

Па хајде онда, пошто и прва трудноћа може бити ризична, да ником ништа не дамо.

Ова "власт" својим примером и поступцима, нам јасно ставља до знања да јој до здраве породице, повећања наталитета, деце и родитеља
апсолутно није стало и да су ту само да извршавају задатке који су им поверени, а који само иду на нашу штету, а то доказују сви донешени Закони, како за време прошле, а поготово ове гарнитуре власти.

Сва ова условљавања и утицање на свест да се у једном тренутку престане са рађањем, никако се не може подвести под - "брига за наталитет и породицу".

Због овакве бриге и због све веће жеље "државе" да се уплиће у породицу, на неадекватан начин. На жељу исте да се уплиће у васпитавање наше деце, на такође неадекватан начин. Носим се мишљу да би можда најбоље било да пустите нас родитеље да сами својим напором, снагом и вољом бринемо о својој деци!

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

09/03/2026