Покрет Живим за Србију - Петровград

24/08/2026

Гаравице 1941.

Одмах по успостављању НДХ Бихаћ, а Гаравице су код Бихаћа, постаје седиште новоосноване жупаније Крбава и Спат. Жупаније која је остала позната по монструозним зличинима над Србима и не само Србима. Није згорег напоменути, а није ни тајна, да су мозак ових операција које су за циљ имале истребљење Срба били фратри, свећеници. Они су и надгледали целу "акцију" а није тајна ни да је читава НДХ створена уз "благослов" Ватикана. Тако да, жупан новонастале жупаније постаје Љубомир Кватерник, рођени брат министра одбране у усташкој НДХ Славка Кватерника.

Љубомир одмах по ступању на дужност у Бихаћу забрањује слободно кретање Србима и Јеврејима, формирају се логори а сви они који су сматрани да могу на било који начин организовати отпор усташкој власти били су ликвидирани.

Срби су прво одвођени у злогласни логор "Кула", затим под изговором да иду у Немачку на присилни рад одвођени у Гаравице, Карађорђеви и Церавице и тамо поубијани.

Гаравице се сматрају за једно од највећих и најмонструознијих стратишта Другог рата, одмах иза Јасеновца и Јадовна. Акција здружених усташких и муслиманских снага за свега три недеље у јулу и августу 1941. године оставила је иза себе 12.000, неке процене иду и преко 15.000, србских лешева и нешто мање јевреја. Не треба напомињати да су надасве "храбри" борци махом убијали децу, жене и старце језивим начинима уз помоћ шила, ножева, секира, тестера, маљева, жица...

Ово су речи Милке Пепић Ковачевић само једно од мноштва сведочанстава о догађају:
" Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке одведено првих 12 сељана. Другу ноћ отјерали су још 160 Приточана. Међу њима највише дјеце. Одвели су их и највероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић. Усташе си тражиле да онима које су отјерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани. "

Вашој пажњи предлажем и документарни филм "Гаравице" који је објавила фондација "Заборављени коријени" аутора Драгана Радовића који је прикупио мноштво документације које сведоче о овом масакру и где је детаљно описана ситуација пре и током рата. Документарац је такође драгоцен због излагања живих сведока догађаја. Напомињемо да "Гаравице" садрже истините приче које нису за оне са слабим срцем.

https://youtu.be/VFz3peCMQyA?si=d-aRUZlphX8nz0cX

Опште је познато да је намера усташа у свом плану за истребљење Срба била и њихово покатоличавања, са обзиром да су тада у усташким редовима били и муслимани, није непознато да су хоџе и католички свештеници заједно окупљали србски народ, углавном престрављене жене и децу и дали им слободну вољу да бирају којој ће вери прићи, католичкој или исламу, већина је пришла католичкој, то се муслиманима није допадало. Да ни покатолечени Срби нису били поштеђени муслиманског ножа сведочи католички свештеник Фра Маријан који се 17. марта 1942. обратио председнику цазинског котара са следећим речима :
" Иако сам недавно послао извјештај о стању вјерника обраћеника у овоме крају, ипак морам поновно јавити Вашој Преузвишености да знадне с каквим се неприликама морам борити и да се заузмете код Поглавника за јаднике, иначе ће сви бити истријебљени. (...) Тако је далеко отишло, да ћу морати наједанпут у Загреб до Поглавника те му све испричати и тражити, да се једном стане накрај овима насиљима. У великој сам бризи за ове јадне обраћенике."

Наравно, комунисти који су након рата узурпирали власт, зарад братства и јединства забрањивали су причу о злочинима и злочинцима, тако да им је спомен плоча коју су на Гаравицама подигли Срби 1949. године на којем ћирилицом пише:
" Народ среза гтада Бихаћа подиже овај споменик као трајну успомену на 12.000 невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зкивоца у време од јуна 1941. год. до октобра 1941. год. нека је слава и трајна успомена на невино палим жртвама." изузетно сметала. Наложено је било да се о жртвама не говори као о Србима него као родољубима, на следећим споменицима писано је латиницом и избегавано спомињање србског имена, на неким споменицима није писано да су у злочинима учествовале хрватске и муслиманске усташе него окупатори.


На крају остављамо и фотографију начињену 1940. године на којој се налази 37 ученика основне школе у Притокама. Међу њима и браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти здесна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак њихових другара са фотографије одвеле у смрт.

У аманет и у памет!

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

22/08/2026

20/08/2026

Див јунак, дете громада!

Био је војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Постхумно Одликован медаљом заслуга за народ.

Споменко Гостић!

Рођен 15.08.1978. у Добоју, пошто су му родитељи били разведени, 1992. рат у свом селу Јовићи надомак Маглаја дочекује са баком и мајком. Мајком која болује од срца и умире већ те године у априлу.

Услед гранатирања села Јовићи од стране Армије Републике Босне и Херцеговине у септембру месецу, село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом и било је на првој линији фронта.
Гине му и бака и Споменко остаје сам.

Не желећи да оставља своје место и линију фронту, а желећи до помогне својим мештанима у борби, са својих 14 година ставља се на располагање Војсци Републике Српске и уместо у школској клупи, са својим наставником борави на ратишту.

У почетку је својом запрегом разносио храну својим саборцима на првој линији фронта, превозио муницију и рањенике, а касније бива курир.

Бива два пута рањен. Једном, налетевши запрегом на мину паштетицу, где му гину оба коња, друг му такође бива рањен, а њега мина одбацује и гелер крза о раме и други пут у току борбе, где га гелер погађа у лице.

После свега тога Споменко је имао поруку своме народу озренском:
Да се држи храбро, да не бјеже од линије, да иду на линију, да се боре како треба и, много тога.
Да не иду у Србију и шверцују цигарама, кафом и девизама.

Његова порука тридесетогодишњацима који су бежали од регрутовања и младићима који су седели по кафићима у Србији, била је следећа:
"То су кукавице, издајице свог народа. Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да ослободимо се од непријатеља. Ал' доће и од ти', болан, на ред, што су побјегли. Можда ће се, чак, заратити и негдје друго, па ће морат доћ' на ратиште.".

Колико је бринуо више за друге него за себе, видимо у следећој изјави:
"Нама војницима је лако, имамо шта обућ, јест', храна није лоша, а на Озрену има много дјеце, која не иду у школу, која немају шта обућ' и јест'. Апелујем својим друговима и вршњацима из Србије да пошаљу помоћ, поред хране, у одећи и обући и љековима.".

А за самог себе каже:
"Кажем да ми је добро и фино.
Сарађујем са војском, храним се са војском, спавам.
Немам оца, немам мајке, немам никог. Остао сам с' бабом, баба ми је погинула..."

На питање да ли се плаши, одговара:
"А, не плашим се, некад имам мало страха, ал' савлада се и то, увек имам оружје. Нон стоп нападају, ал' неће дуго..."

Због репортаже која је направљена о овом дечаку јунаку, много људи се заинтересовало за судбину Споменкову.
Један од њих је био и Педраг Сикимић, који се из Француске запутио путем Јовића код Маглаја на прву линију фронта у нади да ће се кући у Француску вратити са Споменком.

На све то Споменко каже:
"Драго ми је што има тако фини' људи, који се 'оће побринут', ал' ја кажем ипак, док рат траје, ја одавде нећу.
Ово не могу напустити док год се не ослободи.".

За Предрагов подвиг је одговорио:
"Њему свака част што је превалио толики пут и хвала му, ал' одлучио сам и обећао сам да нећу одавде ићи док се рат не заврши, ал' кад се заврши да ћу отићи код њега.".

До тог другог сусрета Споменка Гостића и Предрага Сикимића није дошло.
Споменку се неће остварити жеља да му после рата врате кочије да би њима, како каже, радио људима и зарађивао паре.

Већ при крају ратних дејстава, на првој линији фронта 20.03.1993. године у 11 часова пада граната која усмрћује 6 бораца, један од њих, претходно тешко рањен, био је и Споменко Гостић.

По речима Споменкове рођаке Слободанке Стојановић, задње речи нашег див јунака биле су
"Јој, мајко!".

Са мутнином у очима и стезањем у грудима, завршавам ове редове...

Споменко је са својим саборцима сахрањен на сеоском гробљу у Горњем Улишњаку.
Најжалоснија ствар је што, после рата, његови Јовићи припали су Федерацији Босне и Херцеговине и постају упориште радикалних исламиста.
Јовићи који нису пали у току борбе, поклоњени су и не налазе се у Републици Српској.

Навешћу речи Споменковог саборца Далибора Трипића који је само 2 године био старији од њега:
"Треба да се угледамо на њега, што је у рату најприроднија ствар да се човек бори за своје место, за своју државу.
По мени, требало би доста људи да се боре сад у миру. Јер ми у миру губимо све то што су људи у рату изградили, изборили...“

Заслугама неких упорних људи, данас у Добоју имамо спомен бисту Споменка Гостића.
Спомен-кип у порти манастира Светог Николе у Петрову.
Улицу Споменка Гостића имамо у Вишеграду и Београду у насељу Мали Мокри Луг.
Још 2011. године обећано је да ће остаци Споменкови бити пренети на територију Републике Српске, то обећање ни дан данас није испуњено.

Нама преостаје да никад не заборављамо наше див јунаке, међу којима је и ово дете громада СПОМЕНКО ГОСТИЋ.

Богу слава, а Споменку хвала за положен живот и дат узор.

Једина радост у овој причи јесте та што сам сигуран да је Споменко сада са својим саборцима у Царству Небеском.
Да ли смо их дојстојни, сам Бог зна...

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

12/08/2026

ГОРАЖДЕВАЦ

Дана 13.08.2003. године на реци Бистрици код Горажда, верује се, припадници тзв ОВК, из аутоматског оружја пуцали су у србску децу док су се купали у реци.

Том приликом убијено је двоје, а тешко рањено још четворо србске деце.

И поред тога што је, за овај злочин, саслушано 75 сведока, претрешено 100 кућа и додељивано милион евра од стране УНМИК-а, убице нису пронађене, а Еулекс затвара нерасветљен случај 2010. године.

Тог 13. августа, из калашњикова, пуцано је на педесеторо србске деце.
Том прилокм убијени су

Пантелија Дакић (12),
Иван Јововић (19).
Тешко рањени су
Ђорђе Угреновић (20),
Богдан Букумурић (14),
Марко Богићевић (12),
Драгана Србљак (13).

Ово је био још један у низу план за истребљење србског становништва са територије Косова и Метохије, десио се после рата у такозваном миру, план у којем је ставка била: пуцати на србску децу!

Нико нека не мисли да је помињање свих ових догађаја у којима је страдао србски народ на најсвирепијим начинима, којих је у овом периоду у даљњој и ближој историји било превише, израз некакве кукњаве и осаћај слабости.

Осећај може бити само у поштовању према жртвама и подстицај да се на ове датуме сви сетимо њих, упалимо воштанице и споменемо их у молитвама. Можда би најбоље било да их молимо да они мученици спомену нас у молитвама пред Господом, јер они су Му засигурно ближи.

Ко историју заборавља, историја му се понавља!
Ако ми сами нисмо доказ за то, не знам ко јесте.

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

10/08/2026

Данас смо испред седишта делегације Европске уније у Србији указали на континуирана кршења основних људских права Срба на Косову и Метохији.

Најскорија дешавања на Газиводама само су плод политике пузајућег признања лажне држве Косово и штеточинских и противуставних "споразума" наших власти од 2000. до данас.

Конкретно Газиводе су предате сецесионистичким снагама на Космету Вашингтонским споразумом који је потписао Александар Вучић.

Након потписивања овог споразума није било протеста, а јавност се замајавала причама о хоклици и кључевима Беле куће које конструишу и одржавају и власт и опозиција.

На крају смо предли писмо изразито непријатној службеници у згради Делегације, које би требало да проследи ономе што носи назив официра за везу са "Косовом".

У ово постчињенично и време непостојећег међународног права, могуће су само поруке непристајања и сведочење истине где се и кад може.

Читав свет да вас брани, ви сте само такозвани...

Инфо служба Покрета Живим за Србију

10/08/2026

Посета Владимира Зеленског Србији непотребна је и штетна. Човек познат по свирању једним делом тела на клавиру, који је дословно уништио своју државу, повампирио нацизам и гурнуо Украјинце у погубан рат, наводно долази у Србију да разговара о пољопривреди док му земља гори.

Образложења браниоца власти по службеној дужности је да "Украјина није признала Косово", но измичу им аргументи да то није учинила ни Русија која је последња линија одбране Космета у УН.

Други аргумент су некакве нејасне "економске добити"

Ако власт наводно ради све због "плата и пензија", онда ћемо као народ и трајати колико и оне.

Председник државе не може делити мотивацију и светоназоре директора огранка швапске фирме за белу технику.

То што власт сваки недостојанствен потез може успешно да оправда "економским разлозима", говори више о нама.

Сви који смо се уздржавали од безрезервне подршке политичком и друштвеном феномену званом "студентски покрет", нисмо то радили да би Вучић доводио Зеленског и мењао и онако крхак спољнополитички курс који је само мало мање био за плакање од унутрашњег.

Сад је уједначено.

Инфо служба Покрета Живим за Србију

07/08/2026