23/07/2024
Громки глас Ораховца - "Павка"
Павлина Радовановић четрнаестогодишња девојчица анђеоског гласа, заслугом родитеља њен живот од малена управљен Богом, Црквом и Православљем, а она сама подредила га је хуманитарном раду. Она која живи у ораховачком гету, у 400 метара "слободне" србске територије, често ограђене бодљикавом жицом, одлучила је да својим гласом стане у одбрану Косова и Метохије.
Павлина све што ради ради уз благослов, уз хвалу и славу Богу. Зараду од концерата даје као прилог за Цркву у свом месту посвећену Успењу Пресвете Богородице и њен фрескопис. Помаже у обнови многих других светиња, брине о угроженој деци са Космета, као и породицама без крова над главом. Она засигурно јесте дар Божији васцелом србском роду. Нека је саме њене речи опишу:
"Када више не будем жива, надам се да ће та Црква бити жива, да ће је људи и разне организације обилазити те да ће се тада сетити и рећи: то је Павлина која је урадила све само да се њена Црква фрескопише! Ја за то живим. Када одем на онај свет и када ме Бог буде питао шта сам радила на овом свету, да му могу рећи да сам прикупљала новац не само за своју Цркву, него и за сву болесну децу, разне породице које немају кров над главом, за разне манастире и Цркве."
Овако размишља наша Павка, бисер Метохије, четрнаестогодишња девојчица.
По мом мишљењу, она пред Богом неће морати да изусти нити једну реч. Њена дела обасјаће је.
Својим концертима жели да испуни сва србска срца, да пробуди и пренесе емоцију коју и сама осећа, да нама пренесе љубав коју носи према своме народу, Отаџбини, Космету и пре свега Богу, али и да нас подсети на тежак живот Срба на Космету.
Ова прича о Павлини Радовановић треба управо да нас подсети на то! Чини ми се да смо у послдње време заборавили на нашу страдалну браћу и сестре на Космету, што никако не смемо допустити, а баш би се на њих требали угледати. Рецимо, баш у том Ораховцу, односно у ограђених 400 метара србског дела, једној улици, у гету, живи 280 душа, од тога 70 деце. Та деца ни игралиште немају, оно једно које су имали, отели су им Албанци, њихове добре комшије. Та деца похађају школу која се налази у самопослузи, одвојена параваном од исте. Та деца и њихови родитељи живели су 8 година без струје и воде, живели окружени тенковима и страним униформисаним и наоружаним лицима...
Али, сви они живе као један, дишу као један, мисле као један, међу том децом и родитељима нема разлика, сви су у истим мукима и држе се заједно. Они, гарантујем, они су слободнији у свом гету у својој ограниченој улици од 400 метара од нас на "слободи". У том Ораховцу живи 280 храбрих витезова, неустрашивих ратника, хероја, на које се морамо угледати.
А таквих их је пун Космет, свака једна србска глава која је одлучила да остане на свом огњишту упркос свим недаћама.
Данас нам је више него потребна њихова неустрашивост, храброст и јединство. Данас када је наша малена мајчица Србија опкољена са свију страна, када је нападају са свих фронтова, ми морамо бити сложни, као један, као Срби на Космету. Данас када нам се прекрајају закони, укидају слободе, поново долазе мигранти, нападају се државни службеници и оно што је данас најактуелније, долазак Рио Тинта и 46 најпрљавијих рудника. Ту морамо као један стати у одбрану Јадра и Рађевине, стати у њихову одбрану, стојимо и у одбрани читаве Србије, породице, деце и њихове будућности. Данас морамо размишљати као што је размишњао славни војвода Мишић на Колубари када су му јавили да су на бојишту опкољени са свих страна:
"Одлично рођени мој, сада можемо да нападамо у свим правцима."
Ипак, тренутни осећај немоћи, а у жељи за помоћ витезовима данашњице на Космету може да изнедри само бол и снажан вапај Богу Оцу, Христу Спаситељу, Пресветој Богородици, Св. кнезу Лазару и свим светим ратницима палим на Косову, за Крст, за Част, за Православље, за Слободу! Сваки педаљ тог тла натопљено је крвљу ових ратника, та га је крв и осветила. То свето тло данас газе неки туђини, али доћи ће дан када ће и кости тих светих ратника избити на површину, од којих ће туђини ноге ломити. Морамо уздићи молитву Богу једни за друге јер ако је Бог са нама, ко ће против нас?!
За крај још великих речи мале Павлине:
"Лепо је бити Србин са Косова наравно, али је веома тешко за живот. Ово ћу поновити хиљаду пута, свима који ме то питају. Ми Срби са Косова држимо један велики крст и тај крст ћемо држати сви заједно док не умремо."
Као што се Павлина моли за све нас и ми уздигнимо молитве Творцу за спас Срба на Космету и да заслужимо да Косово и Метохија поново буду наши, уврстимо се у оне "све" које помиње Павлина и узмимо удела у ношењу тог Крста!
Златко Кун,
потпредседник УГ Покрет Живим за Србију
