06/05/2026
Ђурђевдан и Ивкова слава
Крсној слави се приписује посебно значење у животу Срба, будући да представља својственост српске културне историје и српског националног идентитета. Бојан Јовановић објашњава да „од свог настанка крсна слава представља битну одлику приватног живота српског народа у његовој културној историји. У том смислу се ова карактеристика исказује и у 19. веку на читавом подручју српских земаља.“ (Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир. Ана Столић, Ненад Макуљевић, Clio, Београд, 2006, стр. 594) Овај народно-религијски обичај, припада домену приватног живота, јер се првенствено везује за породичну, дакле приватну прославу одређеног свеца, а прослава крсне славе чини и окосницу Сремчевог романа "Ивкова слава".
Како се славила слава у Нишу у другој половини XIX века?
Ивко је припадао старовремској генерацији, која се придржавала устаљених ритуала везаних за прославу дана који се ишчекивао целе годинe – крсне славе. Уводећи читаоца у шаљиву причу о једном необично прослављеном Ђурђевдану, Сремац је оставио и низ података о припреми и обичајима, те ишчекивањима везаним за саму прославу. Ко се све не радује Ђурђевдану, нагласио је Сремац „Радују му се момци и девојке, старци и бабе [...] радују му се слуге [...] и газде [...] радују му се људи изешни [...] и сами Цигани [...] и они му се радују, и можда још најискреније [...]. Радује му се и Ивко, човек гостољубив, мило му да дочека и почасти. Води рачуна о ономе коме иде и памти је ли му враћено“. По ономе што је Сремац записао, слава је имала своја правила и ритуални редослед. За славу се чувало оно најбоље што се у кући имало „Најбоља ракија, најбоље вино, најбоље слатко, најбоља живина, и све што се може добро појести и попити, чува се преко целе године за тај дан.“ Ред је налагао да се сви послови обаве на време „На дан-два пред славу биле су све собе и сва кућа окреченa и сав намештај проветрен; јастуци с миндерлука распарани и вуна издрндана [...] кућа чиста као кутија [...] беле се зидови, жути се липовина на долапима као лимун, а шарене се ћилимови по миндерлуцима и подовима као баштица пуна шареног цвећа“, а кућу окићену јоргованом и врбовим гранчицама Сремац је упоредио с „библијском младом што чека свога женика.“ Тога дана је Ивко устао рано, јер „кој може да спије“, па је у свечаном оделу чекао да се огласе звона на јутрење, како би колач, жито и велику свећу од пет и по динара, однео у цркву, чиме је писац наговестио стање узбуђења и ишчекивања главног јунака пред значајан породични обичај. Ипак, Сремац није поклонио много пажње овом духовном сегменту, него је његовом књижевном темпераменту пажњу привукао социјални аспект, те пренаглашеност и неодмереност у прослави, будући да је славље трајало три дана. „Тенденција неумереног народног прослављања крсне славе била je у 19 в. предмет критике како световних тако и црквених власти“ (Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, прир. Ана Столић, Ненад Макуљевић, Clio, Београд, 2006, стр. 606) тако да је прича о Ивковој слави у тек ослобођеном Нишу имала својe реално утемељење.
Обичај је налагао да прва славу честита комшиница Сика, а у низу неписаних правила, значајну симболичку улогу имала је песма уличних свирача. Широм отворена капија указивала је да су добродошли сви звани и незвани гости, а гости су се делили на двојаке односно тројаке „они до подне, они после подне, и они на вечери... Пре подне долазе даљи познаници, посете су званичније, по подне интимније, а од вечере још интимније.“ На вратима их је дочекивао Ивков шегрт Митанче речима „Туј си је. Извол`те на там`!“ И док су једни улазили, други излазили и собе сваки час биле „пуне и празне“, домаћица славе, Кева, забринуто је пазила да ко „не остане непослужен“ – а служила се обавезно кафа, затим вино, потом слаткиши, гурабије и пуслице, али и дуван с цигар-папиром.
