09/10/2024
"У три рата била сам бомбаш. Била сам увек тамо где је трабало уништити непријатељску осматрачницу, разорити митраљеско гнездо, ухватити "живи језик". Ја сам то некако лако радила.
У рату је најважније да изненадиш непријатеља. Ако то постигнеш, онда си свршио посао. Мени је највише помагало то што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила, и то далеко. Сви су се томе чудили. А ја, у ствари, нисам ни учила како се баца бомба. Са собом сам увек носила четири српске бомбе, Васићеве. Она најбоље лежи у руци, четвртаста је, и где је бациш, ту се укопа у месту и експлодира. На солунском фронту намучила сам се са француском бомбом. Она је јајаста, па где је бациш, ту не експлодира, већ се откотрља лево или десно.
Милунка Савић
Најодликованија жена у историји ратовања, србска хероина Великог рата, учесник Балканских ратова. Четири пута рањавана, у Другом балканском рату бива рањена у груди, женске груди које је до тада вешто крила, када се и открива њен прави идентитет, до тада је била војник под именом "Милун Савић".
Те груди бивају окићене многим и највишим ордењем, међу којима су 2 ордена Легије части, Карађорђева звезда са мачевима, медаља "Милош Обилић", француско одликовање - Ратни крст са златном палмином граном, тиме постаје једини женски носалац тог одликовања.
У Велики рат улази под својим правим именом, као жена борац Милунка Савић. Она Милунка Савић која је војводи Путнику на његов савет да буде болничарка, јер ипак је млада, одговорила : "Војводо хоћу пушку". Тако Милунка, постаје део славног Другог пешадијског пука србске војске "Књаз Михаило", познатијег као "Гвоздени пук". Крај рата је дочекала у чину наредника.
Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Све ово говори о томе каквих је квалитета била Милунка.
Од државе добија стан у селу Степановић код Новог Сада. Пошто јој је супруг због посла премештен у Бањалуку а она остала сама са четворо деце, у потрази за бољим животом прелази у Београд. Пошто дуго није могла да нађе запошљење, на иницијативу сабораца запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце, коју је доводила из свог родног села Копривнице.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике.
Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију и једнособан стан.
Након три мождана удара, наша србска хероина, најодликованија жена у историји ратовања Милунка Савић преминула је на данашњи дан 05.10.1973. године у Београду.
Ми те никада нећемо заборавити!
Вечнаја памјат и Царство Небеско!
Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију