23/04/2025
Прилике у Србији су биле зреле за подизање устанка, огорчени и ојађени српски народ био је спреман за устанак, међутим Милош Обреновић, који је важо за вођу, оклевао је са дизањем устанка.
Милош је организовао неколико тајних виђења с народним првацима. Оваквих скупова било је у манастиру Враћевшници, код архимандрита Мелентија Павловића; у селу Луњевици, у кући његовог побратима Николе Милићевића Луњевице; у Драгаљу, у кући Арсенија Ломе; а пред Цвети, почетком цветне недеље, у селу Рудовцима, у кући попа Ранка Митровића, где се Милош састао са виђенијим кнезовима и људима. Милош је хтео сачекати да гора олиста, да обавести пријатеље преко границе, да похвата везе и спреми нешто муниције. Милош је одредио да се на Цвети, црквени празник и народни сабор у Такову, огласи нови устанак на Турке. Мада спреман да га слуша, народ је, y огорчењу, ипак хтео да убрза догађаје. Међутим, случај је хтео да се три дана уочи празника Цвети појаве харачлије у Јасеници и да започну стару праксу изнуђивања, уцене и батинања. То је натерало Арсенија Лому да удари на зулумћаре и да их разјури.
Дан уочи Цвети, на Лазареву Суботу, прва устаничка пушка је пукла у гружанском селу Коњуши. Тога дана, Јован Обреновић, брат кнеза Милоша, Тома Вучић Перишић, Сима Милосављевић Паштрмац, браћа Благоје и Васа Томић из Кнића, Јован Димитријевић из Добраче, Проко и Мијаило из Забојнице и Антоније Пећанин из Коњуше, са неколико присталица из околних села, усред бела дана, опколили су турске порезнике са новцем прикупљеним у Крагујевачкој и Рудничкој нахији и побили их. Још исте вечери, пуне бисаге са доста новца и злата однели су кнезу Милошу у Горњу Црнућу. Он их је радосно дочекао говорећи: „Хвала вам браћо, дични Гружани. То је народни новац. Ја ћу га само за народну ствар и употребити!“
Догађај у Коњуши је пресудно утицао на подизање Другог српског устанка, па се тако слободно може рећи да је устанак подигнут у Коњуши на Лазареву Суботу 10. (23) априла 1815. године. Познато је да се кнез Милош још увек колебао и да је био неодлучан око подизања устанка. Милош је у Београду имао поочима Сулејмана пашу, а у Брусници побратима рудничког муселима Ашин-бега, што је донекло обезбиђивало његову сигурност. Међутим, како је и његов брат Јован учествовао у убиству Турака у селу Коњуши, Милош је схватио да одступања више нема, морао се придружити устаницима и стати на чело устанка.
Алекса Симић у вези убиства турских порезника у Коњуши у својим Сећањима каже да је будући српски кнез Милош дознавши за учешће брата Јована у поменутом догађају, пао у несвест испред своје куће у Горњој Црнући, па су сипали воду на њега док је к себи дошао. Када је дознао за поменути догађај, Милош Обреновић се упутио у Брусницу, где је Ашим-бегу рекао да се спрема нови устанак и посаветовао га да што пре напусти ове просторе. С тим у вези, лично је свог побратима испратио до села Дружетића, тј. до границе Рудничке и Ужичке нахије.
Сутрадан, у недељу 11.(24) априла 1815. године, на Цвети, црква у селу Такову славила је своју славу. Од давнина је био обичај да се на тај дан код цркве одржава народни сабор, па је тако било и ове године, а на сабор се искупио велики број народа из ближе и даље околине. Сабору је присуствовало и доста народних старешина, који су се нeпрестано налазили у околини Милоша Обреновића, настојећи да га приволе на устанак. После завршене службе божје Милош је, окружен старешинама, изашао из цркве, стао на један камен и, према забелешци Симе Милутиновића Сарајлије, одржао окупљеном народу говор којим га је позвао да се изјасни да ли ће га следити и слушати. На сабору су били и сви најистакнутији Гружани, изузев Томе Вучића, који је дан пре у сукобу са турским порезницима у Коњуши био рањен у руку. Опет, по неким наводима, историјском сатанку у Такову присуствовао је и Вучић. Вучић и Проко из Забојнице су прекинули кнеза Милоша у говору једногласним повиком: „Ми смо јуче побивши турске харачлије загазили у рат! Натраг се не може, напред се мора! Кад човек замахне јатаганом, онда мора да посече или јатаган сломије. Ми смо за рат па како Бог да.“
Пошто је у Такову одлучено да се диже устанак и за вођу устанка изабран кнез Милош, он је на сабору код цркве свечано прогласио дигнутим нови народни устанак, предајући Сими Паштрмцу заставу са већ легендарним позивом: „Ево мене, а ето вама рата са Турцима.“
Потом је враћевшнички игуман Мелентије благосиљао Други српски устанак и тако бунт оправдао пред Богом и пред народом. Благосиљао је и Милоша Обреновића за вођу устанка и причестио устаничку војску. Тиме се његова улога у Дргом српском устанку није завршила. Мелентије Павловић, игуман манастира Враћевшница, ће учествовати у бројним устаничким биткама као храбар јунак, а након завршетка устанка одиграће велику улогу у државничким и црквеним пословима Србије.
Неке Гружане, Симу Милосављевића Паштрмца, Благоја Томића, Антонија Пећанина и Тому Вучића Перишића, кнез Милош је задржао за своју личну пратњу. Остали угледнији људи разишли су се да дижу народ на оружје и сакупљају војску. Јован Димитријевић Добрача је за кратко време побунио целу Гружу и са побуњеницима опколио Крагујевац. Јови Добрачи се у опсади Крагујевца придружио и Петар Оташевић из Забојнице који је био Карађорђев војвода из Првог српског устанка. После пропасти Србије 1813. године, Петар Оташевић је био пребегао у Аустрију, а чим је букнуо Други српски устанак он се вратио у Србију. Лепеничани су се такође дигли на оружје и за свог вођу изабрали Петра Топаловића, угледног трговца из Грбица.
