20/08/2026
УПОЗОРАВАО СВЕТ НА ЗЛО КОЈЕ ДОЛАЗИ: Пре 85 година у Пожаревцу рођен Слободан Милошевић, председник Србије и СР Југославије
ПРЕ 85 година, 20. августа 1941, рођен је Слободан Милошевић у Пожаревцу на простору немачке Окупационе територије Србије. Умро је пре 20 година у притвору Хашког трибунала, под недовољно разјашњеним околностима на територији ЕУ, чији је лидер Немачка. Неприкосновени лидер Србије и СР Југославије био је у времену од рушења Берлинског зида до првог колонијалног рата у Европи у 20. веку - НАТО агресије на Србију 1999.
Са свим личним врлинама и манама Милошевић је историјска личност са харизмом предводника Срба, кључног балканског народа, у времену геополитичких потреса који су срушили свет створен после Другог светског рата. Милошевић је упозоравао свет на зло које долази - процес новог хегемонизма и ратног прекрајања граница широм света, а време је потврдило његове речи.
Данас је довољно отворених архива који сведоче да је стварање униполарног света у коме је Америка била једина суперсила, а уједињена Немачка европски хегемон, истински узрок распада СФР Југославије, а не Милошевић и Срби. Када се источни блок срушио као кула од карата, а сама Русија се борила за опстанак, Запад више није имао разлога да толерише и кредитира социјалистичку "титославију" која је од 1948. фактички била део јужног крила НАТО. Дошло је време наплате дугова и одобрено је њено комадање у државице које ће бити срећне да плате да би биле верни вазали Алијансе.
Упркос уверењу многих Срба да некадашњи ратни савезници са Запада неће дозволити грађански рат у Југославији, десило се супротно. После 2000. могли су да чују од западних војних аташеа у Београду да се на Србију у постхладноратовским интеграцијама никада није озбиљно рачунало јер је "непоуздан савезник", односно не прихвата беспоговорно вазалство.
Зато је, како показују документи и сведочанства креатора нове поделе Балкана, Србија морала да буде неутралисана као геополитички фактор.
МИЛОШЕВИЋ ЈЕ МОРАО ДА УМРЕ
МИЛОШЕВИЋ је, пошто је изгубио политичку битку и власт, испоручен Хашком трибуналу где је, неочекивано за Запад, поново задобио опште симпатије Срба бриљантном одбраном. Било је очигледно да брани цео српски народ у намештеном процесу чији је циљ био да га прогласи геноцидним. Суђење на коме је раскринкавао лажне сведоке и пропагандне лажи претварало се у дебакл западног наратива. Хашке судије, незванично су обавестиле послодавце да не могу да донесу осуђујућу пресуду. Светска империја, пак, није могла себи да дозволи пораз. Милошевић је морао да умре.
Такав однос више није тајна, каква је био у време када је Милошевић ступио на српску и југословенску политичку сцену као припадник нове генерације високообразованих комунистичких политичара који су називани "техно-менаџери". То име су им наденули припадници старе титоистичке номенклатуре, послушници слабог образовања и ауторитета, који су мимикријски преживели бројне Брозове чистке. Милошевић је професионалну и политичку зрелост стицао осамдесетих у време када је дивљала економско-привредна криза у СФРЈ, узрокована огромним спољним дугом.
Тада је дошло до драстичног пада животног стандарда, инфлације, несташица робе широке потрошње, рестрикција струје, смањивања плата, увођења бонова. Полиција и војска морале су да сузбијају масовне демонстрације албанских иредентиста на Косову и Метохији којим су владали албански кадрови, затварајући очи пред деценијским насиљем због кога су се масовно исељавали Срби и Црногорци. Србији су биле везане руке Уставом СФРЈ из 1974. који је покрајинама давао власт над републиком, а не обрнуто.Као партијски функционер Милошевић је истицао да је економска криза највећи непријатељ и оштро је иступао против национализма, не издвајајући се на први поглед од других бирократа.
Да је ипак другачији указао је у фебруару 1986. Дража Марковић, један од водећих српских комуниста из доба титоизма, оштро се противећи кандидовању Милошевића за председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије квалификујући га као "нетолерантну и догматичну личност". Милошевић је ипак изабран за првог човека српских комуниста уз подршку млађе генерације руководилаца. Ко завири у архиве тадашње штампе видеће жестоку борбу привилегованих титоиста који су бранили формулу "слаба Србија - јака Југославија" против млађих партијаца, оних који су имали намеру да извуку Србију из инфериорног положаја.
Средства се нису бирала. Убрзо после избора Милошевића исконструисана је велика политичка афера објављивањем нацрта Меморандума САНУ у коме је 16 академика дало виђење узрока југословенске кризе изазване њеном конфедерализацијом. Реално је сагледан подређен положај Србије у СФРЈ и опасности које је донело њено цепање успостављањем покрајина као парадржава по уставу из 1974. Иван Стамболић и титоисти су оштро осудили меморандум, а Милошевић и његова струја су га прећутно подржали.
Да су предвиђања академика тачна показала је ескалација насиља према Србима и Црногорцима на КиМ, а Милошевић је прекинуо деценијско ћутање. Ова тема постала је стална тачка дневног реда на седницама ЦК и његовог Председништва. Историјски преседан била је његова најава пред 15.000 Срба и Црногораца, 24. априла 1987, у Косову Пољу да ће Србија предузети мере које ће их заштитити од великоалбанског терора.
Председништво СР Србије је 28. јула те године усвојило предлог о промени Устава СР Србије којим би покрајине из статуса парадржава биле враћене под њену ингеренцију. У касарни ЈНА у Параћину, 3. септембра 1987. војник Азиз Кељменди убио је четворицу и ранио шесторицу војника и српска јавност је експлодирала. Српско питање у Југославији више није било теоријско, сада се о њему говорило као о борби за опстанак.
Милошевић је показао спремност да је поведе, упркос противљењу међу српским комунистима. У јануару 1988. необјашњиво су пукле обе задње гуме на службеном аутомобилу у коме се налазио с породицом. Сви су преживели превртање возила, а сумња на атентат никада није демантована.
Када је Милошевић 20. маја 1988. поново изабран за председника Председништва ЦК СК Србије дефинисао је у три кључне тачке нове политике: друштвену трансформацију на принципима новог економског, социјалног и културног обрасца, измена политичког и административног статуса СР Србије унутар СФРЈ и решавање демографске и историјске драме на КиМ. Тај програм звучао је разумно и модерно, али борба за поновно уједињење Србије је потрајала. Устав који је вратио покрајине под надлежност републике и одузео им елементе државности изгласан је тек 28. септембра 1990.
Вероватно ни самом Милошевићу није тада било ни на крај памети да је тим чином почео рат са Западом. Историчар др Мирослав Свирчевић је годинама после Милошевићеве смрти у Хагу пронашао планове британске тајне службе СОЕ из 1943. у којима је послератна Југославија пројектована као она конфедерација створена Уставом из 1974, и који је Србију додатно разбио у конфедерацију са покрајинама. Научник је закључио да је за Запад најтежи Милошевићев и уопште српски грех у ствари био "борба против решења Устава из 1974", разарања Југославије и Србије.
Користећи исту пропаганду којом су оправдавани геноцид и прогони Срба на територији Југославије и у Другом светском рату, на уједињену Србију се обрушила прво уједињена Немачка, која је у сукоб увукла прво западноевропске земље, а САД је преузела вођство када је завладала администрација на челу са Билом Клинтоном. Срби предвођени Милошевићем тада су постали нови "велики непријатељ", први после распада СССР, који је оправдавао постојање НАТО. Када је постало очигледно да западни вазали инсталирани за владаре бивших југословенских република не могу да победе Србе, пропагандно је креирана слика "балканског касапина" Милошевића који на челу малог али опасног народа угрожава цео "демократски свет" да би оправдао агресију коју је на Србију 1999. извела највећа војна коалиција свих времена.
Извор:
https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1639763/upozoravao-svet-zlo-koje-dolazi-pre-85-godina-pozarevcu-rodjen-slobodan-milosevic-predsednik-srbije-jugoslavije
