У касну јесен 1989. Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Борислав Пекић, Душан Вукајловић и Марко Јанковић, са још неколицином интелектуалаца, међу којима су били и Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић, стварају Оснивачки одбор нове Демократске странке. У одбор су ушли и Милован Данојлић, Миодраг Перишић, Гојко Ђого, Владимир Глигоров, Слободан Инић и Радослав Стојановић. Написано је Писмо о намерама,
прве активности на окупљању чланства предузете су у јануару 1990, а Оснивачка скупштина одржана је 3. фебруара у београдском Дому омладине. Година 1990. протекла је у борби за расписивање првих вишестраначких парламентарних избора од доласка комуниста на власт. После мучног оклевања режима, после пребијања политичких активиста и грађана (Борислав Пекић је обзнанио да му је полиција нанела исту повреду као батинаши из 1948. године), избори су расписани за децембар, и странка је на њима освојила седам посланичких мандата. По окончању демонстрација од 9. марта 1991. и суровог обрачуна режима са демонстрантима испољиле су се, унутар тадашње Демократске странке, знатне програмске и тактичке разлике, које су изазвале озбиљну кризу. У странци су се створила два крила. Крило из којег ће настати Демократска странка Србије сматрало је да не може бити никакве колаборације са постојећим режимом, да национални проблем у тадашњој Југославији доиста постоји и да се он не може објаснити само манипулацијом локалних националних бирократија. Баш зато што се Милошевићев режим лажно представљао као једини легитимни заступник српских интереса, тим интересима вешто манипулишући, било је очигледно да се према националном питању у Југославији и положају српског народа мора заузети јасан став. Српско питање у Југославији није било ни питање политичке демократије ни економске равноправности, него питање националног опстанка српског народа. Томе насупрот, друго крило Демократске странке заваравало се да се са режимом могу постићи краткорочни споразуми и да се на тај начин режим може изнутра демократизовати. За ово крило национално питање практично није постојало, или се сводило на тезу о посебној одговорности српске нације, као највеће, за очување Југославије.
ДЕПОС Резултати избора одржаних у децембру 1990. године показали су да је за промену режима неопходна ближа сарадња опозиционих странака. Сматрало се да се та сарадња може боље одвијати кроз конкретне институционалне форме и, после низа састанака представника опозиционих политичких странака, неполитичких удружења и јавних радника, углавном припадника бивших дисидентских покрета, у пролеће 1992. основан је Демократски покрет Србије (ДЕПОС).
Повратак себи Крило Демократске странке за ДЕПОС издвојило се као посебна група и 26. јула 1992. формирало Демократску странку Србије. За председника ДСС на оснивачкој скупштини изабран је Војислав Коштуница. У то време, већина општинских одбора Демократске странке приступила је Демократској странци Србије. Поред демократа за ДЕПОС, странци су приступили неки чланови других, мањих политичких странака, и многи који до тада нису припадали ниједној политичкој партији. Своју прву редовну скупштину ДСС је одржала 5. децембра 1992. године. Поред оснивачког манифеста, на скупштини су усвојени Програм и Статут странке, а привремени страначки органи замењени су изабранима.
Избори ‘92 Странка је у оквиру ДЕПОС-а учествовала на републичким парламентарним изборима у децембру 1992. и освојила 18 посланичких места. После повлачења нестраначких посланика ДЕПОС-а из републичке скупштине, број посланика ДСС попео се на 20. На савезним изборима странка није учествовала. Одборници ДСС формирали су, у заједници са другим опозиционим партијама, одборничку већину у више општина. Исти узрок који је изазвао кризу у Демократској странци – различит однос према власти и националном проблему – проузроковао је кризу и у ДЕПОС-у, и ДСС се из ове коалиције повукла средином 1993. године.
Избори ‘93 На парламентарне изборе у Србији у зиму 1993. странка је изашла самостално и освојила седам посланичких места. Приликом гласања за представнике Републике Србије у Већу република Савезне скупштине, због гласачке машине режима и тек декларативно опозиционих странака, једино посланици ДСС нису добили довољан број гласова, тако да странка није имала своје посланике у Савезној скупштини.
На парламентарне изборе за Савезну скупштину 1996. странка је изашла у техничкој коалицији „Заједно“ и освојила четири мандата. На изборе за локалне органе власти у неколико општина изашла је самостално, а у осталима у оквиру коалиције „Заједно“. На тим локалним изборима ДСС је освојила већи број одборничких мандата и учествовала у власти у неким општинама. Републичке изборе 1997. Демократска странка Србије је бојкотовала због изузетно погоршаних изборних услова. На председничким, савезним и локалним изборима 24. септембра 2000. године странка је наступила у оквиру Демократске опозиције Србије (ДОС). На овим изборима Војислав Коштуница изабран је за председника СР Југославије, а ДСС је освојила десет мандата у Савезној скупштини. У пет општина у Србији чланови наше странке изабрани су за председнике скупштина општина, а у свим општинама где је ДОС освојио већину чланови ДСС учествују у локалним органима власти.
На изборе за Народну скупштину Србије у децембру 2000. странка је такође изашла у оквиру коалиције ДОС и припало јој је 45 мандата. Све до августа 2001. ДСС је имала представнике у Влади Републике Србије. Но пошто је њихов утицај на политику владе био онемогућен превлашћу других чинилаца, странка је објавила да иступа из кабинета са чијом се политиком умногоме не слаже, и са којим не жели да дели одговорност за сумњиве радње. На изборима за Народну скупштину Републике Србије у децембру 2003. године, Демократска странка Србије освојила је 53 посланичка мандата. Влада Републике Србије у којој је председник наше странке изабран за председника, а наша странка чини окосницу те Владе, изабрана је почетком марта 2004. године.
Након проглашења Устава 8. новембра 2006. године, одржани су избори 21 јануара 2007. године на којима је Демократска странка Србије освојила 33 мандата.После једнострaног проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године и међународног признања од појединих чланица Европске уније, Влада Србије је запала у дубоку кризу. Демократска странка Србије сматрала је да не може бити наставка преговора са ЕУ све док она јасно не саопшти да подржава територијални интегритет Србије. Исте године Коштуница је затражио расписивање ванредних скупштинских избора који су одржани 11. маја, на њима је Демократска странка Србије освојила 20 посланичких места и прешла у опозицију.
