Srpsko udruženje za filozofsku praksu-SPPA

03/08/2026

Da li je zabrinutost uvek posledica stvarnih problema?
Mašta je jedna od naših najdragocenijih sposobnosti. Zahvaljujući njoj stvaramo, planiramo, volimo, zamišljamo pravednije društvo i drugačije sutra. Ali ista ta sposobnost može da se okrene protiv uvek nas. Umesto da otvara prostor mogućnostima, ona počinje da proizvodi razloge za strah. Psihoanaliza bi rekla da ne strepimo samo od budućnosti, već i od onoga što u sebi nosimo iz prošlosti. Zato naše brige često više govore o nama nego o svetu. One nisu puka predviđanja, već način na koji naša unutrašnja iskustva oblikuju ono što očekujemo.
Filozofija nas, međutim, podseća da mašta nije neprijatelj. Bez nje ne bismo mogli da stvaramo, da se nadamo niti da menjamo svet. Zato je ključno pitanje o mašti - kako je koristimo.

23/07/2026

Reč za 'greh' na starogrčkom je amartia (ἁμαρτία) i ima koren u streljaštvu! Doslovno znači „promašiti metu” ili „pogrešiti cilj”. U antičkoj filozofiji i teologiji, ovaj koncept naglašava da greh nije samo pravni prekršaj, već promašaj čovekovog krajnjeg cilja, odnosno života u skladu sa vrlinom i božanskim. U kontekstu teleološke etike, greh predstavlja neuspeh u postizanju naših ličnih i kolektivnih ciljeva postajanja vrlim osobama. Težimo dobrom životu unutar zajednice dok nastojimo da se približimo božanskom. Naši odnosi prema sebi, drugima, prirodi i božanskom oblikuju zajednicu koju gradimo.

19/06/2026

„Reci mi šta jedeš, pa ću ti reći ko si.“ Ova misao se danas često koristi u banalnom smislu („ishrana govori o čoveku“) ali, izvorno, njeno značenje je mnogo šire i obuhvata način ishrane govori o kulturi, društvenom položaju, vrednostima, navikama i načinu života pojedinca i zajednice. Koliko naši izbori za stolom govore o nama, a koliko o društvu u kojem živimo? Da li je ukus lična stvar ili društvena činjenica? Može li se kroz hranu misliti o identitetu, slobodi, pravdi i zajednici? Može li gastronomija biti predmet filozofskog promišljanja? Može li se kroz hranu misliti o identitetu, slobodi, pravdi i zajednici? Može li se kroz odnos prema hrani razumeti odnos prema telu, uživanju, prirodi, radu ili gostoprimstvu? I šta nam današnja kultura ishrane govori o društvu u kojem živimo?

16/06/2026

"Ti si ono što možeš da postaneš. Tvoj identitet u svakom trenutku oblikuje prostor mogućnosti koji ti je zaista otvoren: ono što možeš da postaneš, razumevanja do kojih možeš da dođeš i odnosi u koje možeš da uđeš. Taj prostor nije neograničen. On je uvek utemeljen u tri stvarnosti: u tvojoj sadašnjoj psihološkoj strukturi koju čine navike, iskustva odnosa i načini na koje vidiš svet; u tvom iskustvenom horizontu a to je ono što ti je u ovom trenutku zaista dostupno; i u tvojoj relacijskoj situaciji sastavljenoj od mreže odnosa i institucija koje ti istovremeno otvaraju i zatvaraju mogućnosti, na način koji nijedan čisto individualni opis ne može da obuhvati." Aleksandar Fatić

03/06/2026

Šta je ljubav? Ljubav je jedan od onih pojmova koji filozofija nikada nije uspela da „zatvori“ u jednu definiciju. Od Platona, koji je u ljubavi video težnju ka onome što nam nedostaje, preko Aristotela, za koga je prijateljstvo bilo jedan od najviših oblika zajedničkog života, do savremenih autora, ljubav ostaje jedno od centralnih filozofskih pitanja.

Da li je ljubav osećanje, vrlina, odnos, izbor ili način postojanja? Da li nas vodi ka drugome ili nam pre svega otkriva nas same? U savremenoj filozofskoj i interdisciplinarnoj literaturi ovo pitanje se ponovo otvara kao iskustvo duboko oblikovano savremenim svetom. Alen de Boton ljubav posmatra kao složen spoj idealizacije, očekivanja i samospoznaje. Zoran Milivojević ljubav analizira kao skup emocionalnih obrazaca, uverenja i predstava koje oblikuju naše odnose – nešto što učimo, tumačimo i iznova gradimo kroz odnos sa drugima. Autori knjige „Ikigai u ljubavi“, pak, naglašavaju ljubav kao praksu prisutnosti, međusobnog rasta i traganja za smislom u zajedničkom životu. Možda zato pitanje ljubavi nije samo pitanje emocije. Možda je ono istovremeno i pitanje smisla, odnosa prema drugome i načina na koji želimo da živimo.

Pa kako onda danas razumeti ljubav – kao emociju, izbor, vrlinu ili oblik zajedničkog života?

29/05/2026

Otpad obično tretiramo kao tehničko i komunalno pitanje, nešto što treba ukloniti, optimizovati, učiniti nevidljivim. Ali Zygmunt Bauman piše da to nije samo „sporedni problem modernog društva“. Svaka modernizacija proizvodi svoje „viškove“, ljude, stvari, prostore koji postaju otpadni materijal sistema. Otpad, u tom smislu, nije anomalija, već nusproizvod logike reda. Michael Foucault govori da moć ne deluje samo kroz zabranu, već kroz upravljanje telima i ponašanjima, onda i infrastruktura otpada prestaje da bude neutralna. Ona postaje deo šireg „uređivanja života“ odn. ritmova kretanja, potrošnje i svakodnevice. U psihoanalitičkoj perspektivi (Jacques Lacan) pogled Drugog više nije spoljašnji već je ugrađen u strukture koje nas „čitaju“ čak i kada ne mislimo da smo viđeni. U tom smislu, otpad više nije samo ono što odbacujemo, već i podatak o tome kako živimo, šta trošimo i šta ne možemo da zadržimo. Zato pitanje otpada nije samo ekološko ni tehničko nego i pitanje društvenog nesvesnog: šta društvo proizvodi, šta odbacuje i kako to odbacivanje organizuje. A ako otpad jeste nesvesno društva, onda se ono ne završava na deponiji nego počinje u načinu na koji svako od nas odlučuje šta mu pripada, a šta mora da nestane iz vida.

garbage city

18/05/2026

Može li nada da se vežba? Da li nas priroda uči strpljenju, cikličnosti ili veri da je promena moguća i kada je ne vidimo?

Ernst Bloch kaže da nada nije puko očekivanje boljeg ishoda, već „princip“ koji usmerava mišljenje i delanje ka onome što još nije, ali može da bude. Hannah Arendt slično razmišlja jer za nju svaki novi početak nosi mogućnost prekida sa onim što je bilo, čak i u najtežim istorijskim okolnostima. Političko i ljudsko nisu osuđeni na ponavljanje jer uvek postoji kapacitet za novi početak. Walter Benjamin je pisao o iskustvu istorijskog vremena: „sadašnje vreme“ (Jetztzeit) otvara pukotinu u kontinuitetu istorije, u kojoj se može pojaviti mogućnost promene koja ne sledi logiku napretka, već prekida i intervencije.

Strpljenje podrazumeva i prekid i povratak, i vidljivo i nevidljivo. Nada nije čekanje da se nešto desi već način da ostanemo u odnosu sa mogućim.

20/04/2026

Pitanje da li veštačka inteligencija može da preuzme ulogu psihoterapeuta nije samo tehnološko, već duboko filozofsko i etičko. Ono se tiče same prirode terapije: da li je ona skup tehnika ili pre svega odnos?

U savremenim AI sistemima vidimo rastuću tendenciju da se emocionalna podrška “automatizuje” tako da se briga pretvori u uslugu, dostupnu 24/7, bez čekanja i bez ljudskog posredovanja. Ali time se menja i ono što podrazumevamo pod brigom.

Fuko bi nas podsetio da psihološki diskurs nikada nije neutralan: on je deo šireg režima znanja i moći koji određuje šta se smatra normalnim, zdravim ili devijantnim. U tom smislu, AI kao terapeutski alat ne deluje izvan tog režima, već ga može dodatno učvrstiti kroz standardizaciju odgovora, kategorizaciju emocija i “upravljanje” subjektivnim stanjima.

Heidegger bi, sa druge strane, ukazao da tehnologija nije puko sredstvo, već način otkrivanja sveta. Ako je tako, onda AI ne samo da “pomaže” u terapiji, već preoblikuje i samu ideju emocionalnog rada i brige.

Ostaje ključno pitanje: da li ovakvi sistemi proširuju prostor dostupne podrške, ili postepeno menjaju terapiju iz odnosa u tehnički proces bez uzajamnosti?

24/03/2026

U vremenu koje stalno ubrzava, čini se da se najvažnije stvari događaju u zastoju. Ne u spektaklu, ne u velikim narativima, već u pukotinama svakodnevice: na trgovima, u prolazu, u nečijem glasu koji više ne može da ćuti. Naša epoha opsednuta je budućnošću – planovima, projektima, obećanjima. Ali filozofija nas uči da je jedino stvarno vreme ono koje se događa sada. A to „sada“ često nije ni stabilno ni udobno. Ono je isprekidano, napeto, ponekad bolno i upravo zato istinito.

Možda je najveći paradoks savremenog trenutka to što, uprkos stalnom kretanju, društvo deluje kao da stoji. Kao da vreme cirkuliše, ali ne napreduje. Kao da se istorija ne događa „negde tamo“, nego upravo ovde, na mestima koja svakodnevno prelazimo, a retko zaista vidimo. Šta uopšte znači biti prisutan u sopstvenom vremenu?

Teška priča na Trgu republike: Ako reda nema, sat je suvišan

11/03/2026

Proleće nas uči da obnova života dolazi polako, kroz male korake. Heraklit nas podseća da je sve u stalnoj promeni, a Žan-Žak Ruso da priroda pruža lekcije koje čovek mora pažljivo da uoči. Život se ne dešava iznenada, već kroz niz sitnih, nežnih transformacija. Samoniklo bilje, istovremeno i lepo i jestivo, pokazuje da vrednost ne mora biti proizvedena, već prepoznata i sačuvana.
*Salata od maslačka, jaglaca, bele rade, ljubičica, korijandera, čerija, dve vrste ulja, sirće od nara, jaja, tunjevine i skuše, by Davorin Majhensek.