15/07/2020
Свечана мачванска младеначка ношња ХХ века
ФА "Ђидо" Богатић
Мачванске свадбе су до пре неколико година трајале два или три дана. Трећи дан одвајкада је специфичан по убради.
На основу литературе и речи казивача "из народа" још од давних времена постоји обичај својствен Мачви и Поцерини - убрађивање невесте. Обичај највероватније потиче с краја XVIII и одржао се до краја XX века.
Прe подне жене убрађују младу. Косу јој везују у пунђу, главу и врат покривају убрадачем (дугачак памучни пешкир на једном крају украшен чипком која пада низ леђа), а преко њега намештају повезачу (свилена марама). Преко повезаче, око пунђе, стављао се уков. Поред укова, ако је богатија, девојка је у коси имала многе друге украсе од дуката, парица и ланчића.
Накићено оглавље - убрадача означава крај девовања и даје јасан знак свима да је жена удата. Убрадача се носила и после свадбе, у цркву, током свечаности, сабора.
Ношња се под утицајем Шапца, а и због I светског рата знатно мењала.
Оно што се одржало до краја деведесетих година прошлог века, а што датира од памтивека, јесте убрађивање младе. Младе су се током целог XX века исто одевале: беле свилене скути, црна кецеља која се почела носити за време I рата, црнa прегачa са златовезом, либаде, мноштво дуката, као и обавезно оглавље са белим венчићем. Младожењину свечану ношњу ХХ века чиниле су тегет панталоне, уколико је младић имућнији копоран уместо гуња и вермен са доста гајтана, црни шешир и црне чизме уместо опанака. Колико је неки младић имућан могло се проценити на основу копорана и броја гајтана на њему, за који би било заложено пар волова. То потврђује и стара изрека: "Колико гајтана толико мајдана".
Аутори: Сања Димитријевић, Младен Ђурђевић (чланови првог извођачког ансамбла)
Младенци: Марија Манојловић, Младен Ђурђевић (чланови првог извођачког ансамбла)
