Србија се почетком 21. века налази на трагичној раскрсници. После низа координираних акција у
земљи и из иностранства на власт је дошла садашња гарнитура која је инсталирала варварски,
примитивни капитализам. Срушена је Југославија, а у току је рушење Србије. Системска криза захватила је
све сегменте нашег друштва условљавајући драстичан пад индустријске и пољопривредне производње.
Материјално раслојавање и губитак социјално-економских права довело је радне људе у неиздржљив
положај. Оштро се продубљују противречности између рада и капитала, односно између нових богаташа и
огромне већине радног народа. Међународни положај Србије је понижавајући захваљујући поданичким
потезима власти. Колонизација земље изазива све чешће протесте часних и патриотских слојева
становништва.
Налазимо се у времену довршетка пљачке друштвене и државне имовине стечене
вишедеценијским радом милиона радних људи. Распад социјалистичког система у Европи и Југославији
настао је уз конфузију - идеолошку, организациону и кадровску комунистичких партија у тим земљама.
Социјализам је изгубио историјску иницијативу и то не само у економији, већ и у чврстој повезаности
личности, друштва, државе и стремљења високим идеалима истине, правде, равноправности свих грађана
независно од своје вере, нације и боје коже. У развијеној фази социјализма дошло је до поједностављења
социјалистичке идеје. Настао је раскорак између нарастајућих потреба грађана и достигнутих резултата
научно-техничког развоја. Некритички је преузет модел западног друштва у области производње и
потрошње. Практична организација у социјалистичком друштву није довољно искористила високу
мотивисаност кроз стимулације носилаца развоја и покретача производње.
У припремној фази разбијања Југославије и касније Србије уништавана је државна и друштвена
својина, а онда извршена приватизација. Томе се није супротставила ни радничка класа која је под
снажном увезеном пропагандом поразила саму себе. Као производ модерне идеје са човеком изнад вере,
расе и језика јака Југославија могла је издржати битку са временом, тржиштем и капиталом. Нажалост,
зато је и уништена. Стреле отровне пропаганде усмерене су пре свега према омладини рађајући у њој
масовну апатију и сумњу у могући преображај земље. Недостатком свежих и енергичних мера државног
апарата срушен је основ здраве економије – етика часног и озбиљног рада.
После 2000. године потцењује се радничка класа и окривљује за кочење “реформи”, односно
приватизације и слободног тржишта које је потпуно препуштено странцима. Уништавањем крупне
индустрије и пољопривредних комбината у процесу приватизације разбијени су радничка класа и
стваралачка интелигенција чиме је елиминисана снага запослених.
Од 1990. године срозан је углед и ауторитет државе. Долази до значајне политичке апатије,
аморфности друштва у коме стваралачки слојеви немају никаквих практичних полуга утицаја на
власт нити на реални политички систем. Постали смо друштво без наде што је горе од било каквог 2
незадовољства. Наметнута је западна интернационална демократија као либерална вредност којом се руше
национални суверенитети. Широки слојеви радника нису се више осећали власницима резултата свог рада.
Средства за рад отишла су у руке нове олигархије.
Променом Устава и доношењем низа нових закона нестао је социјализам у изворном облику.
Постојеће комунистичке партије, слабе и међусобно конфронтиране, коначно су избрисане из регистра у
јануару 2010. године
